Делије

Делије су били војнички ред у Османском царству састављен од коњаника. Добили су име због изванредне смелости и храбрости (тур. дели – луд, храбар, неустрашив). Били су присутни на територији Босне, а касније и Србије као гарда пограничних команданата, а касније ступају у пограничне јединице – граничаре. Регрутовани су из редова исламизованог становништва Босне, Србије и Хрватске. У епским народним песмама делија је честа реч која означава младог јунака и храброг ратника. Морамо споменути и делије – навијаче Црвене звезде.

„… Као припадници лаке коњице међу турским пограничним снагама, делије су своје име највероватније добиле због луде и необуздане смелости и храбрости. Окупљени као телохранитељи појединих крајишника, они су се брзо умножили и створили снажне ударне јединице. Према вестима које су, убрзо после пада Београда, стигле из Угарске у Пољску, Бали-бег је располагао сопственом војском од најмање 10.000 људи. Али, делије су, под заповедништвом својих бајрак-бегова и дели-баша, и даље најрадије остајале телесна стража својих господара, пустахије по понашању и још чудноватије по свом изгледу. Постоје мишљења да су то редовно били скорашњи муслимани, што несумњиво не може бити тачно. Потицали су, свакако, из оне масе, изишле на пут лутања и сналажења, која је у пословима рата налазила тада свој најизвеснији хлеб. Према једном француском путописцу, сасвим озбиљном који их је посматрао 1551. године, делије су себе називале заточницима, што, према књижевним изворима, у старијем српском језику обележава оног који се зарекао да ће за свога господара извршити неко дело и, кад затреба, изићи на мегдан, оног који замеће бој, душманин је другоме по природи односа, стварно укољица од заната. Путописац (прим. прир. опис Француза Никола де Николе из 1551. једног делије кога је срео у Једрену) је и описао једног делију. „Доњи део његове хаљине и његове дуге и шарене гаће, које Турци називају шалварама, били су од коже младог медведа с длаком напољу. Испод шалвара имао је ципеле или кратке чизме од жутог сафијана, спреда шиљасте, позади веома високе, одоздо потковане, окружене дугим и широким мамузама На глави је носио капу, начињену као код пољских коњаника или Ђурђијанаца, која му је падала по једном рамену. Она је била од пегаве леопардове коже. Делија је на њу, на челу, прикачио једно широко орлово крило како би изгледао што страшније. Два друга крила била су причвршћена великим позлаћеним клинцима на његовом штиту који је носио са стране, обесивши га о појас. Његово оружје били су ћорда и јатаган, док је у десној руци држао буздован, тј. топуз, са златним перима. Неколико дана касније, овај делија је кренуо из Једрена с војском коју је Ахмед-паша водио, уместо султана, на Ердељ… Тада сам га видео на коњу покривеном, као покровцем, читавом кожом једног великог лава, која је предњим шапама била причвршћена на грудима коња, док су друге две висиле позади. Буздован му је био окачен о задњем ункашу седла. У десној руци држао је копље дуге и шупље дршке, а врха добро заоштреног… Ја га упитах зашто се тако чудно носи и што се кити тако силним перјем. Одговорио ми је да то чини зато да би се својим непријатељима учинио што љућим и страшнијим. А кад је реч о перју, у њих је обичај да га смеју носити само они који су то лично заслужили. Јер, они сматрају да су перјанице украс за храбра ратника.” Али, кад се наднео над оним што је делија носио собом као свој душевни живот и судбину, Француз је испод страшног изгледа, изазваног грдним оружјем, крзнима, кожама, крилима и перјем, открио човека жалосног у дилеми око свог основног опредељења „Био сам, зато, радознао да га преко драгомана упитам коме народу припада и коју веру исповеда. Он ми, на то, на мудар начин одговори да је по народности Србин… А кад је у питању његова вера, он се, рече, само претвара кад живи с Турцима по њиховом закону, јер он је хришћанин и рођењем, и срцем и својом вољом. И да би ме у то боље уверио, он изговори на народном грчком и на словенском језику Оче наш, Богородице дјево и Символ вере.“

Р.Самарџић, Сулејман и Рокселана, Београд 1995., стр.103-104

Данак у крви

Бивши јаничар описује девширму

Кад год упадну у коју земљу и народ покоре, тада царски писар одмах за њима иде и што год је дечака све у јаничаре узима, а за свакога даје пет златника и шаље преко мора у Анадолију, где их чувају. Таквих дечака бива око две хиљаде. А ако од непријатељских људи не би добио довољно, онда од свих хришћана у његовој земљи који имају дечаке ове одузимају у свакоме селу, одредивши колико које село може дати највише да би ипак број био увек потпун. A ове дечаке које из своје земље узима називачилик, а после своје смрти сваки од њих сав свој иметак може остављати коме хоће. Али оне које узима од непријатеља називају пвнџик. Ови после своје смрти не могу ништа оставити, већ све прелази цару, осим ако се неко тако понесе и заслужи да буде ослобођен, тај може дати после своје смрти коме шта хоће.

Михаиловић, стр. 164-165

Хришћанска критика девширме у Житију Георгија Новог из Софије(1539)

Ово се догодило за време владавине безбожног, неправедног и злог турског султана Селима. У потаји, лукаво, он је у трећој години своје владавине разаслао гласнике и службенике у све крајеве својих многих краљевстава и наложио им да с војницима оду тамо где има хришћанских кућа. И ако у кући неког хришћанина нађу три сина, два нека узму за цара, а трећега нека оставе родитељима. Али ако хришћанин има само једног сина, њега нека му узму силом, за цара. Ови учинише како им је цар наложио, обрезаше их према безбожничкој сараценској [муслиманској] вери и научише их лажљивој књизи имамовој. Потом тај цар даде наредбу да се деца обучавају у војним вештинама: да се боре и да јашу коње. Кад би достигли зрелост, цар би их обасипао великим почастима и звао их јаничарима. А они су били тако заслепљени да су се почели понашати беспризорно, чак и према сопственим родитељима, сопственим мајкама и очевима, да су стали убијати хришћане на најсрамнији начин, па су тако били и гори од Сарацена.

Георгиева, Цанев, стр. 126-127

 

Да ли је дечак немуслиман имао икакве користи од девширме?

 

Девширма, „одабир” (данак у крви), османски систем за регрутовање деце у султанову службу, с почетка XIV века: из сеоских крајева насељених немуслиманским становништвом редовно су одвођени дечаци, који би потом били „преваспитавани”, прево|ени у ислам, учили турски и обучавали се за разне државне службе. Већина их је додељена капи куларима, нарочито јаничарима, али неки су могли бити одабрани за службу на Унутрашњем или Спољном двору. Током XVи XVIвека велик, а често и најважнији део османске политичке и војне елите састојао се од људи скупљених преко девширме, што значи да је она била и систем који је омогућавао друштвени успон. Због све већег притиска који су поданици муслиманске вере вршили на султана у жељи да остваре војну и политичку каријеру, девширма је током XVII века полако изашла из праксе.

Курска битка

Курска битка

Немци су, слично као и претходне две године, за лето на Источном фронту планирали велику офанзиву која је коначно требала сломити Црвену армију. Но овај пут су имали далеко мање ресурса, па је опсег офанзиве био још ограниченији. Циљ њемачког напада је овај пут била само део централног дела фронта – велика избочина с центром у Курску, за коју су Немци сматрали да садржи већину совјетских снага. План је био одсећи ту избочину двоструким тенковским ударом са севера и југа, при чему су се велике наде полагале у нове типове тенкова као што су Тигар и Панцер V Пантер.

Совјети су рано сазнали за немачке планове те су релативно затишје добро искористили да на правцима немачког удара саграде вишеструке линије обране, а у позадини припреме велике резерве које ће у погодном моменту кренути у противнапад. То се показало већ 5. јула када су Немци два сата пре самог напада прво изненађени совјетском артиљеријском противприпремом, а потом и жестином отпора због кога је напад застао прво на северу, потом на југу. На крају су Совјети кренули у велики противнапад који је код Прохоровке довео да највеће тенковске битке у историји. Иако је резултат био тактички неодлучан, Совјети су са својим инфериорнијим Т-34 тенковима Немцима успели задати губитке које ови нису били у стању надокнадити.

Немци су након тога застали на достигнутим положајима, али се врло брзо показало како су толико исцрпљени да више нису у стању зауставити совјетску противофанзиву, која је одмах започела, прво на северу, а мјесец дана касније и на југу. До краја године ће Совјети ослободити велики део Украјине, укључујући и Кијев почетком новембра.

Курска битка је значила коначни немачки пораз на Источном фронту. Након ње се Вермахт није могао надати никаквим озбиљнијим офанзивним операцијама и сва немачка активност се свела на све теже држање постигнутих положаја, односно избављивање јединица опкољених у совјетским маневрима.

материјал за први разред

здраво !

добро дошли !!!!